Ide­ja ni­je no­va – pu­šta­na je u op­ti­caj i ra­ni­je, pa je ne­sta­ja­la – ali sa­da je iz­gle­da lan­si­ra­na kao ra­ke­ta ko­ja do­du­še ne­će sti­ći do ci­lja, ali će us­put mno­go to­ga sni­mi­ti i ana­li­zi­ra­ti.
Ta ide­ja je – Evrop­ska ar­mi­ja. Oru­ža­ne sna­ge ko­je bi bi­le sa­či­nje­ne od svih 28 čla­ni­ca EU i bi­le in­stru­ment nje­ne od­bram­be­ne po­li­ti­ke. Gdje bi, kad i pro­tiv ko­ga bi­la upo­tri­je­blje­na, to jest ko­ga bi ubi­ja­li voj­ni­ci u EU uni­for­ma­ma (i ko bi ubi­jao njih) od­lu­či­va­lo bi se u Bri­se­lu.
Naj­no­vi­ji za­go­vor­nik ove sta­re ide­je je ni­ko dru­gi ne­go pred­sjed­nik Evrop­ske ko­mi­si­je (”vla­de” EU) Žan Klod Jun­ker (biv­ši pre­mi­jer Luk­sem­bur­ga, dr­ža­ve za ko­ju se baš ne bi mo­glo re­ći da je voj­na si­la). Po nje­mu, za­jed­nič­ka ar­mi­ja Evro­plja­na po­sla­la bi Ru­si­ji ne­dvo­smi­slen sig­nal ”evrop­ske čvr­sti­ne u od­bra­ni svo­jih prin­ci­pa”. Slu­ži­la bi, me­đu­tim, is­klju­či­vo za ”od­vra­ća­nje” i, na­rav­no, bi­la bi ko­ri­sna i u ukra­jin­skoj kri­zi.
Ako ni­šta dru­go, iz ove iz­ja­ve pro­iz­i­la­zi da se u Bri­se­lu ra­ču­na ka­ko će Ukra­ji­na osta­ti vru­će ža­ri­šte, a Ru­si­ja pro­tiv­nik na du­že vri­je­me, jer even­tu­al­no for­mi­ra­nje za­jed­nič­kih evrop­skih sna­ga ni­je po­sao ko­ji mo­že da se oba­vi za ne­ko­li­ko mje­se­ci – za to su po­treb­ne go­di­ne.
Za ovu ide­ju je na­vod­no ”otvo­re­na” nje­mač­ka kan­ce­lar­ka An­ge­la Mer­kel, ali njen en­tu­zi­ja­zam sva­ka­ko ni­je do­vo­ljan. Po­go­to­vo što je va­žna čla­ni­ca EU, Bri­ta­ni­ja, ko­ja će u do­gled­no vri­je­me na re­fe­ren­du­mu va­ga­ti da li osta­je u bri­sel­skom klu­bu ili iz nje­ga iz­la­zi, već sa­op­šti­la ka­te­go­rič­no ”ne”.
Pr­vo pi­ta­nje ko­je se ovim po­vo­dom po­sta­vlja je­ste – a šta je s NA­TO-om? Da li je to nje­go­vo du­pli­ra­nje, ili lu­ka­va za­mi­sao ne­kih gla­va da se na ovaj na­čin uma­nji ame­rič­ka do­mi­na­ci­ja u Evro­pi. Jer, pod­sje­ti­mo se, NA­TO je (da­le­ke 1949.) osno­van da bi, ka­ko je to sli­ko­vi­to ob­ja­šnje­no, ”dr­žao Ru­se iz­van, Ame­ri­kan­ce unu­tra, a Njem­ce do­le”.
NA­TO je sva­ka­ko in­stru­ment ame­rič­kog uti­ca­ja u evrop­skim po­slo­vi­ma, i da bi ga sa­ču­va­li u okol­no­sti­ma ka­da je, po­sle okon­ča­nja Hlad­nog ra­ta i ras­pu­šta­nja ri­val­skog Var­šav­skog pak­ta po­sta­vlje­no pi­ta­nje raz­lo­ga za nje­gov op­sta­nak, smi­šljen je na­pad na SR Ju­go­sla­vi­ju, po­što su pret­hod­no mi­ni­ra­ni srp­sko-al­ban­ski pre­go­vo­ri u Ram­bu­jeu. U pro­le­će 1999. go­di­ne NA­TO je po pr­vi put bio u stvar­noj ak­ci­ji i sa­mo njoj tre­ba da za­hva­li što je pre­ži­vio.
Šta bi sa­da tre­ba­lo da ra­di ”evrop­ska voj­ska”? Sva­ka­ko da uma­nji voj­no tu­tor­stvo Va­šing­to­na, ali kad se to ka­že, tre­ba se su­o­či­ti i sa ta­ko­zva­nim ”re­al­no­sti­ma”.
To su­o­ča­va­nje oba­ve­zno po­či­nje pi­ta­njem: a ko će to da pla­ti? Voj­ska je na­da­sve sku­pa stvar, a pa­ra u ze­mlja­ma EU za raz­ba­ci­va­nje ne­ma, po­go­to­vo od ”Ve­li­ke de­pre­si­je” ko­ja je za­po­če­la 2008. i ko­ja u ve­li­kom di­je­lu EU pro­sto­ra još tra­je – i po­tra­ja­će.
Tre­ba, na­i­me, zna­ti da glav­ni­nu ra­ču­na za NA­TO, u ko­jem su 22 od 28 čla­ni­ca EU, pod­mi­ru­je Ame­ri­ka, ko­ja za od­bra­nu iz­dva­ja do­brih če­ti­ri od­sto svog bru­to do­ma­ćeg pro­iz­vo­da, dok nje­ni pre­ko­a­tlant­ski sa­ve­zni­ci ne uspi­je­va­ju – ili to ne že­le – da do­ba­ce za odav­no do­go­vo­re­nih dva od­sto.
Evro­pa, do­du­še, ima je­zgro svo­je ar­mi­je – EUFOR – ali to ni­je ono što Jun­ker i oni ko­ji ga po­dr­ža­va­ju (ili na­go­va­ra­ju) ima­ju u vi­du. EUFOR je vi­še u ulo­zi voj­nog va­tro­ga­sca u kri­znim pod­ruč­ji­ma – 2003. u Ma­ke­do­ni­ji, za­tim u Bo­sni, pa u Kon­gu, Ča­du i Cen­tral­no­a­frič­koj Re­pu­bli­ci.
Ma­lo je vje­ro­vat­no da bi mno­ge ze­mlje bi­le sprem­ne da svo­je voj­ni­ke pod šle­mom i pu­nom rat­nom spre­mom u EU uni­for­ma­ma po­ša­lju u vru­ću Ukra­ji­nu, da bi se pre­ko ni­ša­na gle­da­li sa nu­kle­ar­no na­o­ru­ža­nom Ru­si­jom.
Ame­ri­ka se o ovo­me ni­je zva­nič­no iz­ja­šnja­va­la, ali ona odav­no sa­ve­zni­ci­ma po­ru­ču­je da tre­ba da se ”uozbi­lje” kad je ri­ječ o od­no­su pre­ma sop­stve­noj od­bra­ni, a ne da ra­ču­na­ju sa­mo na voj­nu sna­gu ”Ve­li­kog bra­ta” sa dru­ge stra­ne Atlan­ti­ka. Jer kad Ru­si­ji tre­ba po­ka­za­ti zu­be, to ne mo­že ni­ko dru­gi do li­de­ri za­pad­ne ali­jan­se.
EU ar­mi­ja za­to osta­je sa­mo fan­ta­zi­ja. Ma­da, po­ne­kad se i ma­šta­nja ob­i­sti­ne. De­ba­ta o ovoj te­mi u Bri­se­lu zva­nič­no po­či­nje u ju­nu.
(Autor je biv­ši glav­ni i
od­go­vor­ni ured­nik
„Po­li­ti­ke”)


Pi­še: Mi­lan Mi­šić